Tamara Đorđević i Nebojša Vukelić - Klasna borba u doba fetišizma aktivizma

(Pošto je tekst naprasno nestao sa interneta i jedino ga je moguće kupiti kod preduzeća ASI, ovim putem činimo ovaj dorinos debati o Levici dostupnim svim zainteresovanima. U nastavku je prenet identičan tekst kakav je objavljen na blogu Teorija iz teretane sa kojeg je danas uklonjen.)

Tamara Đorđević i Nebojša Vukelić - Klasna borba u doba fetišizma aktivizma

Napomena: tekst je trebao da se pojavi u časopisu novosadske grupe "Gerusija", ali nije štampan očigledno jer iznosi pozicije koje još uvek u određenom krugu ljudi izazivaju blage neprijatnosti. Kako god bilo, tekst koji je pred vama predstavlja jedan od najkompletnijih, najpotpunijih, najtemeljnijih radova kritike modernih "levičarskih" praksi danas na teritoriji Srbije i više je nego vredan čitanja.

Apstrakt: Ne treba se nadovezivati na dobro staro već na loše novo – upućuje Breht. Od 70-ih godina 20. veka različiti teoretičari (uključujući i one koji se identifikuju sa marksizmom) pokušavali su da pronađu novog revolucionarnog subjekta koji bi zamenio proleterijat, idući u pravcu politika identiteta ili okrećući se višim slojevima. U ovom tekstu, pokušaćemo kritički da analiziramo one moduse političke borbe kakve sprovode NGO-aktivisti, umetnici i intelektualci u lokalnom kontekstu. Čini se da ovi vidovi aktivizma, dok se često koriste (pseudo-)levičarskim diskursom, ne odstupaju značajno od zvaničnih linija političkog mejnstrima. U takvom delovanju oni brišu demarkacionu liniju između levih i liberalnih pozicija, ali i leve politike i korporativne logike.

Abstract: Don't look after the good old things but the bad new ones – spoke Brecht. Since the 70’s of the 20th century, different theorists (including those who identify with Marxism) have tried to find a new revolutionary subject which could replace the proletariat, moving towards identity politics or turning towards upper classes. In this text, we will try to critically analyze those modes of political action that are applied by NGO-activists, artists and intellectuals in the local context. It seems that these types of activism, while often employing a (pseudo-)leftist discourse, don’t diverge significantly from the official lines of the political mainstream. In such action they erase the demarcation line between left and liberal positions, but also between left politics and corporate logic.

Sedamdesetih godina prošlog veka, jedan deo teoretičara humanističkog marksizma (kao i većina predstavnika poststrukturalizma) zastupao je teze po kojima ili treba napustiti Marksovu teoriju o revolucionarnom karakteru radničke klase i razvijati borbu zasnovanu na mogućnostima srednjih najamnih slojeva koji su se razvijali pod progresivnim tehničkim okolnostima, ili treba sprovoditi postepene društvene preobražaje.[1]Čini se ipak da postoje osnovani izgledi da ove teze budu osporene sve učestalijim konkretnim borbama proleterizovanih i pauperizovanih radnika, nastalim usled protivljenja diktiranim merama štednje od strane kapitalističke trojke: MMF-a, Svetske Banke i Evropske Unije. Pomenimo skorašnje intenziviranje protesta španskih rudarskih radnika koji su sa severa zemlje nakon četrdeset i četiri dana hoda stigli u Madrid, gde su im se pridružili demonstranati ustajući skupa protiv devastracije celokupnog društvenog života, uskraćenih socijalnih davanja za nezaposlene, rezanja nadnica zaposlenima, povećavanja poreza i sprovođenja najavljenih privatizacija železnica i luka.[2]Takođe, ne možemo izostaviti odluku radnika da preuzmu fabriku Viomihaniki Metalleutiki, koja se nalazi na severu Grčke. Preuzimanje fabrike pratilo je izglasavanje radničkog samoupravljanja. Kapitalisti su odustali od fabrike još maja 2011. godine, dok su radnici uspeli da sačuvaju alate i opremu, da bi u toku jula naredne godine na Otvorenoj skupštini doneli proglas kojim stavljaju javnosti do znanja da sprovedenim gestom proglašavanja samoupravljanja “pružaju otpor izrabljivanju radničke klase od strane države i krupnog kapitala.” Ovi radnici nemaju romantičnih iluzija da će im kapital i država lako prepustiti fabričke kapacitete, ali su spremni da istraju u svojim namerama. Kako odlučno naznačavaju, preuzimanje sredstava za proizvodnju i sprovođenje radničkog samoupravljanja jedine su “alternative kapitalističkom izrabljivanju i degradaciji cijele radničke klase.”[3]

Dobar deo levih francuskih mislioca u poststruktuarlističkoj teorijskoj fazi, tragajujći za subjektom koji bi zamenio proletarijat, teorijski konstituiše koncepciju mikro-političke borbe koju danas prepoznajemo i u obliku identitetskih politika etabliranih kako u neformalnom i nezavisnom, tako i u akademskom polju u okviru studija kulture. Tadašnju viziju društvene borbe možda najbolje opisuje razgovor vođen između Fukoa i Deleza na teme odnosa teorije i prakse, emancipatorskih praksi i moći. Intervju je objavljen pod naslovom Intelektualci i moć. Između ostalog, Fuko se u replici dotiče i pitanja klasne borbe: „Oni prirodno [žene, homoseksualci, zatvorenici; naš kurziv] ulaze kao saveznici proletarijata, zato što se moć vrši na način koji očuvava kapitalističku eksploataciju. Oni prirodno [kurziv naš] služe razlozima proleterijata boreći se na onim mestima na kojima sebe pronalaze ugnjetenim. Žene, zatvorenici, regrutovani vojnici, bolesnici i homoseksualci su započeli specifičnu borbu protiv partikularnih moći, prisila i kontrole, koje se vrše nad njima. Takve borbe su stvarno uključene u revolucionarni pokret do stepena u kom su radikalne, bezkompromisne i nereformističke, i da odbijaju svaki pokušaj stizanja na novu dispoziciju iste moći sa, u najboljem slučaju, promenom gospodara. I ti pokreti su povezani sa revolucionarnim pokretom proletarijata do granice u kojoj se bore protiv kontrole i prisile koje služe istom sistemu moći.“[4]

Skoro pa trodecenijska distanca deli nas od trenutka kada je Fuko izneo osnovne crte emancipatorskog pokreta. Ona nam ne dozvoljava da budemo do kraja saglasni sa Fukoovim ubeđenjima. Ukoliko uzmemo u obzir momente “privatizacije” partikularnosti putem NGO preduzetništva i mejnstrimizaciju pokreta koju je sproveo kapital, praksu izlaženja u susret reformističkim zahtevima, pacifikaciju pokreta i aktivno uklanjanje antagonizma između subjekata naznačenih u Fukoovom izlaganju i kapitala, uvidećemo da su načini borbe na tom planu danas očekivani, izvesni i zvanično odobreni standard.

Ona nevladina udruženja koja se danas bave problematikom seksualnih manjina nikada nisu pretendovala da figuriraju kao faktori strukturalnih društvenih promena. Na primer, nevladino udruženje Gej strejt alijansa, sprovela je nakon raspisivanja parlamentarnih izbora u Srbiji ove godine kampanju „Bitno je!“[5]u kojoj je agitovala među LGBT populacijom i ostalim građanima da podrže one političke partije koje su svojim programima dodale stavku o važnosti seksualnih manjina i ljudskih prava uopšte. U tekstu najave projekta istaknuta je važnost ekonomskog pitanja na kome su se programi političkih stranaka zasnivali, ali su posebno naglašena pitanja bezbednosti, diskriminacije, nasilja i homofobije. Kao argument za značajnost ovih tema ističu se pregovori buduće Vlade sa Evropskom unijom na temu kandidature i priključenja Srbije članicama Evropske unije. Samorazumljivost kojom udruženja pristupaju ekonomsko-političkom projektu Trojke predstavlja deo svojevrsne propagande i ideologije neoliberalnog konsenzusa. Kako onda posredno bavljenje klasnim pitanjem u konstelaciji koja objedinjuje apologetiku EU, ljudska prava, paternalistički humanitarni aktivizam i politiku agitacije za partije bez dublje njihove analize (reč je o partijama koje se upoređene među sobom u pogledu alternative kapitalizmu ne razlikuju), ne videti u svetlu formalnog aktivističkog figuriranja i bavljenja problemom na način koji zapravo generišu uslove za njegovo intenziviranje? Nekritički odnos prema Evropskoj uniji koja zajedno sa MMF-om i Svetskom bankom uvodi mere štednje, uskraćuje socijalna davanja, radnička prava i narušava životni standard stanovništva[6], svakako ukazuje na to da se savez sa proletarijatom koji je Fuko smatrao „prirodnim“ nije dogodio. Ne samo da se ovaj savez nije dogodio, već je vremenom počelo i da se sumnja u postojanje proleterijata.

Lamentacije o nestanku proletarijata teoretičari poput Igltona osporavaju pozivajući se na etimološki smisao reči proleterijat: proles, potomstvo. Budući da je u antičkoj grčkoj najsiromašnija populacija bila izvan vlasničkih odnosa i javnih poslova, egzistencija siromašnih u državi i služenje njoj svodila se na biološku reprodukciju potomstva kao radne snage, telesnog uloga. Polazeći od činjenice da i danas ljudi širom sveta obavljaju rad sopstvenim telom, Iglton smatra čudnim kada neko kaže da je proleterijat „nestao”. U tom kontekstu, reprodukcija života se javlja kao zajednički politički motiv bilo na pojedinačnom planu (kada reprodukcija života na individualnom planu uzima značenje stupanja pojedinca u najamni radni odnos radi obezbeđivanja sredstava za sopstveno održavanje – dolaženje do sredstava za život), bilo na planu jedne zajednice (bez obzira na to da li je heteroseksualna ili homoseksualna, raspodeljuju se uloge radi održavanja te zajednice). Ono što se danas pokazuje posebnom teškoćom nije „prirodno“ ulaženje u saveze s jedne strane radnika, a s druge strane subjekata koji su nazvani marginalnim, već, naprotiv, otklanjanje sumnjive postavke prema kojoj se žene, homoseksualci, zatvorenici (osim proizvodnje roba u zatvorskim kompleksima, oni uče različite zanate na odsluženju kazne), regrutovani vojnici (sa sve raširenijim trendom plaćene vojne radne snage problem se usložnjava!)[7]i bolesnici ne pojavljuju kao radnici. Možda se zanemarivanje reprodukcije života, odnosno klasnog pitanja u savremenom društvu, može objasniti klasnom strukturom aktivista koji su mahom iz viših društvenih slojeva.

Danas, potragu za novom revolucionarnom klasom koja bi stupila na mesto proletarijata nastavljaju i autori poput Antonija Negrija i Majkla Harta. Oni su razvili teoriju takozvane „imaterijalne” proizvodnje, ustupajući mesto „kognitarijatu”, mahom pripadnicima viših klasa, metonimijski predstavljenim sintagmom „beli okovratnici”. Reč je o klasama visokokvalifikovanih i niskokvalifikovanih tehničkih radnika u „informacijsko-komunikacijskom“ sektoru.[8]Teoretičari ove škole „imaterijalnim“ radom centriraju pitanje o emancipatorskim afirmativnim predispozicijama koje prepoznaju u saradničko-komunikativnom obliku odvijanja radnog procesa (koji su atipični za fordističku proizvodnju koja se odvija na pokretnoj traci) koji, kako veruju, predstavlja „potencijal elementarnog komunizma“.[9]

Kritički prigovori pomenutom autorskom dvojcu, čiji stavovi umalo da su nas ubedili da se društvo skoro i razvija prema pravilima komunizma, sasvim osnovano ukazuju na njihovo nerazumevanja kapitalističke proizvodnje koja, dok na jednom njenom kraju pokazuje progres radnog procesa, dotle na drugom kraju aktivno proizvodi regresiju proizvodnog procesa, surovu eksploataciju fizičkih radnika (koji obavljaju poslove bez alata, dodatne opreme ili drugog pomoćnog oruđa, sopstvenim rukama) i oblikuje geo-političku arhitektoniku na krvavim pravilima kapitalističke akumulacije oličene u ratnim sukobima. Tehnološki, a time i radni, „progres“ u razvijenim zemljema Zapada kao svoje naličje ima eksproprijaciju zemljišnih dobara i pauperizaciju onog dela kongoanskog stanovništva koje je preživelo krugove strukturalnog prilagođavanja, da bi se na kraju kapitalističkog procesa našlo u poziciji obavljanja najretrogradnijeg radnog procesa kopanja koltana, rude iz koje se izvaja tantalit, mineral bez koga svet visoke tehnologije ne postoji.[10]Drugim rečima, novi revolucionarni subjekt koji predlažu autori poput Negrija i Harta ima kao uslov svog postojanja proleterizaciju širokih slojeva stanovništva na drugom kraju radnog procesa, tako da je teško govoriti o zameni mesta ova dva društvena subjekta.

U daljem izlaganju pokušaćemo, putem primera iz lokalnog konteksta, da analiziramo aktivističko delovanje subjekata na koje Negri i Hart upućuju. Ukoliko NGO-aktivizam prihvatimo, po njihovim uputima, kao vid „imaterijalnog rada“, možda moramo uzeti u obzir i instancu fetišizma „imaterijalne robe“. Nasuprot optimizmu Negrija i Harta koji u „imaterijalnom radu“ vide potencijal emancipacije, za kapital proizvodnja i finansiranje NGO-aktivizma figurira kao još jedno sredstvo koje mu služi za ostvarenje privida da on deluje principima socijalnog interesa, učvršćujući na taj način poziciju koja mu olakšava cirkulaciju i akumulaciju.

Korporativna “filantropija” i oportunistička korporativnost

Gotovo da nema finansijera koji bi danas odbio projekat naslovljen „Kultura sećanja“ i retka su kulturnjačka udruženja koja sličan projekat nisu realizovala. (Jer, neoliberalni kapitalizam dopuštajući sećanju da se vraća aktivno uklanja ono, poslužimo se opet Brehtom, dobro u „dobrom starom“, kako bi se kapitalističko ustrojstvo sveta nametnulo kao pozitivna, konačna i neupitna društvena opštost. Prema sličnoj logici danas je dozvoljeno slaviti antifašističku borbu, ali samo uz aktivno odsecanje antifašizma od komunističke prošlosti, uprkos tome što komunističko nasleđe predstavlja njen istorijski neraskidiv deo.)

U skladu sa post-petooktobarskom tendencijom ka glorifikaciji predkomunističkog perioda Srbije, kroz koju kapitalistički poredak pokušava da pronađe svoju istorijsku legitimaciju (potiskujući sećanje na socijalizam), projekat „Kultura sećanja: Grad u 20 slika“ afirmiše 19-ovekovni Šabac u kome Jevrem Obrenović (najmlađi brat Miloša Obrenovića) počinje proces modernizacije, de-orijentalizacije/evropeizacije grada koji krajem 19. veka „sve manje liči na tursku čaršiju a sve više dobija izgled evropskih gradova“[11]. Istovremeno, naizgled se govori iz levičarskog registra o „neposrednom učešću građana u umetničkoj produkciji i slobodi korišćenja javnog prostora kao zajedničkog dobra“[12], te „samoorganizaciji“ i slično. Ovaj projekat uspeva da spoji afirmativni govor o kneževini Srbiji, u kome se pronalazi legitimacija za evrointegracije (koje su, kako izgleda, počele još u 19. veku u Šapcu) sa komunitarističkim pojmovima pozajmljenim od socijalizma, ali bez istorijske reference, i to upravo kroz proizvodnju kulturalizovanog, depolitizovanog sećanja.

I dok projekat kao primere „angažovanog delovanja“ u „javnom prostoru kao zajedničkom dobru“ daje rad Borisa Šribara, skulpturu (akt) „Žarko“ koju su u Šapcu uništili meštani (navodno, zbog golotinje), te crtanje grafita po Zastavinim automobilima[13], rad Grupe 4 koja je pozvana da učestvuje u ovom projektu, a koji se bavi direktnom kritikom politike finansijera – ERSTE banke, izaziva razvoj događaja koji jasnije opcrtava unutrašnje mehanizme koji deluju između umetnika, finansijera i autora projekta „Kultura sećanja“.

Septembra prošle godine Grupa 4 je dobila poziv od članova tima projekta „Kultura sećanja“ za učešće u projektu javnog razgovora o akciji koju je Grupa 4 sprovela prethodnog dana u Knez Mihajlovoj ulici. Reč je o akciji podstaknutoj realizacijom projekta „Art Tura“ koji je koncipiran kao dvomesečna izložba reprodukcija dela zbirke Narodnog muzeja. Grupa 4 sprovela je akciju umetanja slika i printova svojih članova, postajući nepozvani gost projekta koji je ostvaren objedinjavanjem korporativnog kapitala, monarhističke politike i institucija kulture i umetnosti.[14]Međutim, sa fasade zgrade u kojoj se pored drugih institucija nalazi i filijala Erste banke, nestao je rad „Fetiš“, za koji je jedan od članova grupe saznao da je ukljonjen pod direktivom Erste banke. Dan nakon akcije Grupa 4 prihvata poziv da opisan događaj predstavi u Šapcu u okviru projekta „Kultura sećanja”, izlažući pano sa materijalom i tekstovima vezanim za prethodni događaj. Između ostalog, izložen je i tekst „Korporativna ‘filantropija’ Erste banke”. Međutim, treba imati na umu, „Kultura sećanja“ jedan je od pobedničkih projekata programa za kulturnu decentralizaciju Centrifuga 2011 u organizaciji Ministarstva kulture, Balkanskog fonda za lokalne inicijative (BCIF) i Erste banke.

Članica Grupe 4 nakon tri dana u prepodnevnim časovima prima telefonski poziv od direktorke sektora komunikacija Erste banke koja je tom prilikom uznemireno upozorava da će izloženi rad zbog iznetog sadržaja trpeti pravne posledice ukoliko Grupa 4 ne poseduje materijalne dokaze za tvrdnju da je rukovotstvo Erste banke ukloniko sliku sa fasade zgrade. Oko podneva Grupa 4 dobija e-mail od PR menadžerke i autorke projekta “Kultura sećanja”, koja je prethodno članovima grupe garantovala da će stati iza sadržaja rada ukoliko dođe do konflikta, u kome sada zastupa interese Erste banke i priključuje se pozivu za dostavljanje dokaza kako bi “rad imao opravdanje”.

Prenosimo ceo sadržaj pisama:

„Rad koji ste izložili kao intervenciju u javnom prostoru u okviru našeg projekta Kultura sećanja sadrži nedokazane optužbe protiv ERSTE banke. Molim vas da mi u najkraćem roku dostavite dokaz tvrdnji koje ste naveli, kako bi rad imao opravdanje[Kurziv naš]. Ukoliko materijalni dokazi ne postoje, a današnja istraga u okviru ERSTE banke ne pokaže da su usmeni navodi istiniti, mi vas molimo da rad uklonite, ili nekoga od nas pismeno ovlastite da to uradimo u vaše ime. Ukoliko ne odgovorite na ovaj mail do 17h 3.10.2011. godine, smatraćemo da nemate dokumente koje sada tražimo, i u dogovoru sa opštinskim vlastima uklonićemo rad na osnovu pritužbi gradjana [Kurziv naš] upućenih komunalnoj policiji.

Ni projekat Kultura sećanja, niti program Centrifuga i ERSTE banka ne žele da ulaze u pitanja cenzure sadržaja rada i njegovog samoinicijativnog uklanjanja, ali u slučaju da se optužbe koje ste u radu izneli pokažu neosnovanim, morate biti svesni da postoji pravni osnov za optužbe protiv vas koje se tiču narušavanja ugleda naših organizacija i projekata. Budite slobodni da nas kontaktirate za sva pitanja i nedoumice, predlažem da u dogovoru sve rešimo,

Pozdrav,

Marija Ratković, PR projekta

Čuvajte drveće. Nemojte štampati ovu poruku, ako to nije neophodno. Save a tree. Don't print this message unless neccessary.”[15]

Primetna je nelogičnost u vremenskom rasporedu i subjektima koji se navode u sadržaju e-mail-a: ako članovi Grupe 4 ne podnesu „dokaze” za rad, tada će se pojaviti građani, stvoreni niotkuda ili bar iznenada i uputiti pritužbu zbog izloženog rada, a zatim će komunalna policija na insistiranje građana ukloniti rad. Zaista je nemoguće objasniti kauzalni odnos između reakcije građana i traženog dokaza osim smišljenim razvojem događaja koji se nepažnjom PR-a našao u e-mail-u.

Dalji tok razvoja događaja ukazuje na mehanizam aproprijacije komunističkih vrednosti i njihovog premeštanja u korporativni registar.

Nakon pisma poslatog na e-mail adrese članova Grupe 4, koje smo naveli u celosti, usledio je još jedan e-mail PR menadžerke u kome se zahtevaju dokazi „kako projekat ’Kultura sećanja’ i sve njegove akcije do sada ne bi bili diskreditovan u javnosti”, a u suprotnom „postoji pravni aspekt za krivično delo klevete”. U toku iste večeri Grupi 4 je upućen e-mail od direktorke sektora za komunikacije, u kome se insistira na dostavljanju dokaza, preti tužbom za klevetu, upućuje da se Grupa 4 upozna malo više sa radom Erste banke u lokalnoj sredini kako bi se saznalo da Erste banka podržava „slobodne forme i izraze koje su se kritički odnosile prema kompanijama.” [Kurziv naš] I nastavlja se: „To nije sporno. No, postoji mera dobrog ukusa a vi ste prekoračili svaku granicu.”

Prethodni iskaz jasno pokazuje cinično lice kapitalizma.

Neko naivan pomislio bi da kapitalisti sami plaćaju svoju propast. Naprotiv, postoje granice koje kapital opcrtava rušeći ih. Bez obzira šta mislili i kako dovodili u pitanje koncept „postfordizma“ i sve druge njemu slične koncepcije koje više zamagljuju nego što demistifikuju savremeni kapitalistički poredak, bitno je u kontekstu iskaza o kome je reč pomenuti sintagmu „komunizam kapitala“. Paolo Virno pod komunizmom kapitala podrazumeva oblik nastavka trenda podržavljavanja, socijalizacije proizvodnih odnosa '30-ih godina na Zapadu, usledile kao reakcija na Oktobarsku revoluciju i krizu, trenda koji je označen izrazom „socijalizam kapitala“. Taj izraz sažima ulogu države na kraju liberalne laissez-faire faze i pojavu Welfare paradigmatike. Kompozicija društvenog sistema tokom ’80-ih i ’90-ih, prema Virnu, dobija obrise komunizma kapitala, kapitalističke inicijative koja sebi na račun „orkestrira upravo onim materijalnim i kulturnim uslovima koji bi komunističkom poimanju trebalo da obezbede staloženi realizam“.[16]

U navedenom iskazu o finansiranju projekata koji kritikuju korporacije – dodajemo i naznačenje koje je upućeno umetnicima, a to je naglasak na činjenicu da fondacija banke poseduje i značajnu kolekciju umetničkih radova – reč je o procesu privatizacije socijalističkih, odnosno komunističkih idela od strane, Marksovim rečima, „furija privatnog interesa“.

Na ovaj način, kapital uspeva da premesti kritiku u kulturna (i kulturalizovana) polja, brišući svaki antagonizam spram kapitala – klasni antagonizam, a istovremeno zadržavajući auru „radikalnosti“, „subverzivnosti“, „angažovanosti“, „levice“, pa i antikapitalizma (kritika neoliberalizma, komercijalizacije, komodifikacije, itd). U kojoj meri takozvani „kulturni radnici“ predstavljaju ne samo potreban sastojak u izgradnji ovog „korporativnog levičarstva“ (ili, Marksovim rečima – buržoaskog socijalizma) već mu se rado i konformiraju, govori i činjenica da niko sa umetničke scene nije stao u odbranu Grupe 4 u ovom konkretnom slučaju.[17]

Ukratko ćemo se pozabaviti i jednim slučajem van lokalnog konteksta, zbog sličnosti sa slučajem „Kulture sećanja“ i indikativnosti za proces korporacijskog „skretanja ulevo“ potpomognutog kulturno-umetničkom proizvodnjom.

Umetnički kolektiv iz Sankt Petersburga, Chto Delat?, biva pozvan 2009. godine da izloži svoj video-rad u UniCredit Paviljonu u Bukureštu (galerija pod sponzorstvom UniCredit Tiriac banke). Nakon što njihov zahtev za novčanom naknadom i pokrivanjem putnih troškova i dnevnica biva odbijen od strane banke, oni pristaju da izlažu besplatno, ali pod uslovom da im se omogući da u Paviljonu organizuju diskusiju na temu problema finansiranja umetnosti od strane korporativnih sponzora. I ovaj predlog biva odbijen, sa objašnjenjem da se na izložbi ne mogu dopustiti direktni napadi na sponzora.

U svom izveštaju o ovim dešavanjima, Dmitri Vilenski iz grupe Chto Delat? (referenca na Lenjina je očigledna) izjavljuje kako „umetnike i druge kreativne i intelektualne radnike vidi kao novu vrstu ekploatisanog proleterijata“; on kaže da „nema ničeg pogrešnog u sponzorstvu banke kao takvom“ ali da „ima nečeg perverznog u isticanju imena banke bez obezbeđivanja finansija za pristojan program i ispravnog tretmana umetnika i saradnika.“ Nakon navođenja nekih od programskih načela UniCredit banke u domenu kulture[18], on dodaje da „nije purista“, i da, „dokle god UniCredit ima tako dobru politiku [kurziv naš], to znači da bi trebalo da tretira kulturne inicijative i umetnike sa poštovanjem“.[19]

Nakon ovog događaja, osnovana je platforma Art-leaks, koja bi trebalo da se bavi dokumentovanjem ovakvih slučajeva i zaštitom umetnika:

„Naime, iskusili smo iz prve ruke kako kritičko mišljenje i dijalog mogu da budu kompromitovani kroz represivne manevre – i okrenuti protiv onih radnika koji dovode u pitanje misiju umetničkih institucija, politike ili njihovu saradnju sa korporativnim dobrotvorima. Kooptirajući kulturnu aktivnost, ovi sponzori stiču društveni kredibilitet koji onda nastavljaju da zloupotrebljavaju: odričući pristojne uslove za kulturne radnike kroz opresivne mere – same radnike čiji rad čini njihovo održavanje mogućim.“[20]

Na osnovu navedenog čini se da umetnici nemaju problem sa samom kooptacijom umetnosti od strane korporacija (Vilenski je čak eksplicitan u tome da su to „dobre politike“), koliko sa time što za tu kooptaciju nisu adekvatno plaćeni. Diskusija o odnosima između korporativnih sponzora i umetnika ne mora se organizovati ukoliko se isplate honorari i pokriju putni troškovi; davanje kredibiliteta korporacijama od strane umetnika je u redu ukoliko im se za to pružaju pristojni uslovi rada. Ukoliko umetnici i žele nemoguće, to nije ono „nemoguće“ u pogledu društvene korenite promene, već u pogledu postojanja kapitalizma bez kapital-odnosa.

Na prvoj skupštini ArtLeaks-a, održanoj 3. i 4. Juna 2012. u Berlinu povodom spomenutog događaja, Vladan Jeremić je govorio da vođenje diskusije o uslovima rada u kulturi „nije uvek moguće, jer postoji mnogo slučajeva nasilne korupcije i kriminalnih aktivnosti koje se odvijaju u savremenoj umetnosti i kulturi o kojima je veoma teško govoriti bez pravnog okvira. [Kurziv naš]“[21]Jeremić je predložio „strategiju odgovornosti“ koju bi u umentosti mogao realizovati poziv organizatorima kulturnih događaja da transparentno prikažu svoj budžet i dinamiku radnog odnosa, te kako je potrebno uvesti marksističke pojmove poput „zloupotrebe umentosti.“

Teme „korupcije“, „kriminalnih aktivnosti“, „zloupotrebe“ i „nedostatka pravnog okvira“, koje se ovde pokušavaju falsifikovati kao marksističke, upravo su služile drugosrbijanskoj postpetooktobarskoj politici koja je njima pokušavala glačanje i oporavak kapitalističke nacionalne ekonomije, sa „odgovornošću“ koja nam se uostalom svakim danom infiltrira kao predmet individualne i društvene nesposobnosti („društvena odgovornost“ i „društveno odgovorno poslovanje“ predstavljaju moto korporativne politike). Svođenje neoliberalnog poretka na „nepravedni“ sistem i opskurne pojave kojima treba „pravni“ okvir za njihovo demistifikovanje, modeli su iz sitno-buržoaskog miljea par exellence. Jer, iz ovoga sledi da ono što je iz navedene perspektive „kriminalno“ treba i može se jedino stabilizovati i raskrinkati sredstvima buržoaskog aparata – prava, koje zna jedino za interes privatnih ličnosti u cilju klasne dominacije buržoaske mase i zaštite njene privatne svojine.

Možda je preciznije reći da sama umetnost kooptira radikalnu politiku, nego da korporacije kooptiraju radikalnu umetnost. Misija „nove vrste eksploatisanog proleterijata“ svodi se na misiju obezbeđivanja većih plata i civilizovanja radnog odnosa, bez pretenzija da se sam odnos između kapitala i rada problematizuje. Eksploatacija je ovde shvaćena isključivo u vidu neplaćenog rada i implicira se mogućnost dobijanja „pune naknade“ za obavljen rad. Podsetimo ukratko na Marksovu teoriju eksploatacije. Čak i kada dobije punu vrednost u zamenu za svoju radnu snagu (tj. onu vrednost koja mu je potrebna da bi se održao do sledećeg dana kada ponovo ulazi u radni proces), radnik proizvodi robu u vrednosti većoj od svoje radne snage. Eksploatacija se sastoji u ubiranju ovog viška, viška vrednosti. Stoga zahtev za „punom naknadom“ za rad i dalje nije zahtev protiv eksploatacije. Ulog kritizerske intencije „grubog jedničarstva“ u plati jeste: da umesto minus ništa (rad bez nadnice), „kulturni radnici“ od kapitaliste dobiju ništa (rad za nadnicu) i time se zadovolje[22], iz čega sledi prolongiranje socijalne emancipatorske akcije i trajanje kapital-odnosa kao opšteg društvenog režima. Ovi zahtevi enkodiraju onu socijal-demokratsku liniju sličnu Socijaldemokratskoj partiji Nemačke iz 1959. godine, kada je na kongresu u Bad Godesbergu nemačka socijal-demokratija odustala od principa prelaska na društvenu svojinu sredstava za proizvodnju (prihvatila je čak i gledište da država treba da podrži i pravno štiti privatno vlasništvo).[23]

Benjamin je upravo na primerima radničkih štrajkova i klasne borbe, posredstvom Sorelove (Georges Sorel) argumentacije, pokazao nužnost razlikovanja reformističkih i revolucionarnih štrajkova. Prvi je onaj politički opšti štrajk, kojem su jačanje države, promena gospodara masi proizvođača i jačanje privilegija već privilegovanima opšti temelj štrajkačke inicijative; drugi i nasuprot potonjem postavljen je proleterski štrajk koji neguje odbojsnost prema buržoaskim reformama, „’ispoljava svoju ravnodušnost prema materijalnoj dobiti od osvajanja, on izjavljuje da želi ukidanje države.’“ Iz ovoga Benjamin izvodi dijalektički zaključak: „Dok je prvi oblik obustave rada u stvari nasilje, jer prouzrokuje samo spoljašnju modifikaciju radnih uslova, drugi je kao čisto sredstvo nenasilan.“[24]

U gore prikazanim stavovima u pogledu otvaranja pitanja uslova rada u kontekstu umentosti i kulture, enkodiran je upravo oblik sitnoburžoaskog morala. On se usled intenzivirane krize i ekonomske pritisnutosti javlja kao reakcija na nagoveštaj tog lebdećeg subjekta koji želi samo poboljšani aparat u nadi da će mu omogućiti udobne pozicije, dok ne deluje kao proizvođač koji se usmerio da menja oblike proizvodnje i da prisvaja proizvodna sredstva. Iako priziva tu poziciju proizvođača, deluje kao fondacijski istražni policajac i popravljač sopstvenog položaja. Jer, kako Benjamin naglašava, u nameri proleterskih pobuna ne postoji iščekivanje spoljašnjih ustupaka ili izmene radnih uslova u cilju nastavka rada, već se nastavljanje rada događa jedino u potpuno izmenjenim uslovima. A ovamo takva rešenost ne postoji ni u naznakama.

Stručnost ispred klasne borbe

Značajni rezovi u budžetskim izdavanjima za kulturu 2012. godine isprovocirali su proteste od strane delova umetničkih scena u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji (u Sloveniji je došlo i do zatvaranja Ministarstva kulture) – uglavnom se radi o onim delovima koji se nazivaju „nezavisna scena“ a koje mahom čine nevladine organizacije i pojedinci koji se izdržavaju radeći na projektima.

Borba protiv budžetskih rezova u kulturi u Srbiji je dobila i svoju umetničku artikulaciju, kroz predstavu Oni žive Milana Markovića i Maje Pelević. Pre pisanja ove drame, autori su se učlanili u nekoliko političkih partija istovremeno (DSS, URS, SDP, DS, LDP, SNS i SPS), pri čemu su nakon toga dospeli u većinu saveta za kulturu, a u nekim partijama dospeli i na kadrovsku listu. Sam dramski tekst sastavljen je najvećim delom od dokumentarnog materijala poput privatnih prepiski autorâ i transkripta razgovora sa partijskim činovnicima. Preuzimajući naziv Karpenterovog filma, ova predstava je trebalo da razotkrije funkcionisanje „partokratskog sistema“, u kome se značajne pozicije u institucijama kulture dobijaju po partijskoj liniji, umesto po kvalifikacijama: „Mi već godinama nešto radimo i na umetničkoj sceni i ovako sa strane i stalno vidimo kako neke naše manje kvalifikovane kolege piče jer su članovi nekih partija.“[25]

Ovo je bio jedan od osnovnih momenata u formulaciji argumenata i dijagnozi finansijske situacije u kojoj se nezavisna kulturna scena našla: problem je u tome što kulturom upravljaju nestručni ljudi, koji nisu u stanju da prepoznaju vrednost kulturne produkcije nezavisne scene. Nekoliko dana nakon premijere Oni žive, u Kulturnom centru Grad održana je tribina „A kultura?“, na koju su bili pozvani predstavnici političkih partija da predstave stranačke programe u oblasti kulture. Na portalu SEEcult objavljen je izveštaj sa tribine, pod naslovom „Nije ih sramota“, u kome se između ostalog navodi da su umetinci zahtevali od predstavnika političkih partija da „odgovore na par pitanja iz opšte kulture kako bi se utvrdila njihova relevantnost za razgovor“, da navedu „naziv bar jednog rada svetski poznate umetnice i pionirke performansa Marine Abramović“ ili „tri knjige austrijske nobelovke Elfride Jelinek“[26]

Ograničenost mogućnosti za rad i pogoršanje materijalnog statusa umetnika, kroz kritiku „partokratije“ (odnosno, u Hrvatskoj, „klijentelizma“) bivaju elitistički preformulisani u problem kulturne inferiornosti onih koji donose odluke o kulturi, odnosno, pretvaraju se u dokazivanje sopstvene kulturne superiornosti. Akteri nezavisne kulturne scene u Zagrebu, okupljeni u Savez udruga Operacija grad, u svom protestu su se takođe pozivali na ove odnose kulturne superiornosti i inferiornosti: suprotstavljajući (nedovoljno finansiranu) „urbanu kulturu“ i „kulturne sadržaje i znanja“ (previše finansiranom) „amaterizmu“ i „sajamskoj zabavi“.[27]

Kulturna inferiornost ljudi na vlasti trebalo je da posluži kao objašnjenje smanjenog ulaganja u kulturnu produkciju, naročito kulturnu produkciju nezavisne scene (za razliku od sajamske zabave, amaterizma, itd.), i obrnuto, kulturna superiornost nezavisne scene (samorazumljiva superiornost ’eksperimentalne’, ’alternativne’ kulturne produkcije u odnosu na masovnu kulturu) trebalo je da legitimiše zahtev za većim budžetskim izdvajanjima.

U Zagrebu se mogla čuti i direktna podrška ucenjivačkoj politici Evropske Unije, koja državama-kandidatima nudi novčane donacije u zamenu za promene u zakonodavstvu i fiskalnoj politici: „Pristaš podsjeća da u posljednjoj pretpristupnoj godini samo udruge unutar Saveza udruga Operacija grad imaju mogućnost preko europskih fonova donijeti u grad Zagreb 450.000 eura. Da bi to omogućio, grad mora participirati u svoti do 100.000 eura u ovoj godini, a sudjelovao je samo sa 16.000. Iz te logike, kazuje Pristaš, potpuno je jasno da Grad Zagreb uopće nije zainteresiran, niti strukturno spreman za Europsku uniju.“[28]

Uz istovremeno insistiranje na identifikaciji sa radničkom klasom („radnici u kulturi“ je postao termin koji se samorazumljivo primenjuje i na NGO preduzentike, samozaposlene, menadžere...) i fingiranje levičarskog diskursa (kritika tržišta, neoliberalizma), akteri nezavisne kulturne scene pokazali su se nesposobnim da pitanje postave neposredno kao pitanje materijalne egzistencije, što bi ih stavilo u istu ravan upravo sa onom pauperizovanom i „kulturno inferiornom“ većinom koja takođe ne zna da navede performanse Marine Abramović, romane Elfride Jelinek, i preferira „sajamsku zabavu“ u odnosu na umetničku produkciju nezavisne scene. U tom smislu, daleko od toga da je došlo do nekakve proleterizacije umetnika, kulturnih preduzetnika i menadžera – protest aktera nezavisne scene ispostavio se ne kao protest protiv ugrožavanja njihove klasne pozicije, masovnog osiromašenja populacije radnika u kulturi, već kao protest protiv urušavanja kulture, tj. urušavanja institucije kulture, sa njenim praksama, režimima rada, hijerarhijskim odnosima i visokim honorarima; proglašavanje ove institucije javnim dobrom, daleko od toga da smera na njenu egalitarizaciju i demokratizaciju (a još manje na egalitarizaciju i demokratizaciju celokupnih društvenih odnosa), već se upravo ispostavlja kao zahtev za zadržavanjem statusa quo, privilegovane pozicije kulturne sfere i njenih nosilaca u neoliberalnom društvu.

Ovaj suštinski tehnokratski stav o „nestručnosti“ kao uzroku ekonomske krize ili njenih različitih efekata upravo predstavlja stav tih istih partija kojima želi da se suprotstavi, a koje su u svoja programska načela uključila departizaciju, uključujući i G17 Plus (sada URS) koja je pod parolom „Stručnost ispred politike“ sprovodila neoliberalne ekonomske reforme u Srbiji i aktivno praktikovala pozajmice od MMF-a. Ako uzmemo u obzir postavljanje neizabranih ekonomskih stručnjaka na premijerska mesta u Italiji (Mario Monti) i Grčkoj (Lukas Papademos) po diktatu Evropske Unije, postaje jasno do koje mere je ideologija koju lokalni kulturnjaci reprodukuju u svom protestu zapravo vladajuća ideologija, kako u lokalnom, tako i u globalnom kontekstu.

Javni prostor – kapital nakon deindustrijalizacije

Pripadnici četrdeset nevladinih organizacija[29]krajem prošle godine ušli su u napušteni kompleks kasarne „dr Arčibald Rajs“ koja se nalazi u Futoškoj ulici i nakon radova neophodnih za funkcionalizaciju prostora nastupio je period aktivnog organizovanja i realizacije različitih vrsta kulturno-umetničkih programa. Ovaj prostor aktivisti su proglasili „Društvenim centrom“. Svoju inicijativu opisuju kao „društveni pokret koji se bori za stvaranje Društvenog centra“, pokrenut od strane „udruženja građana, neformalnih grupa i pojedinaca aktivnih na polju stvaralaštva, obrazovanja, humanitarnog rada, zaštite životne sredine, održivog razvoja, aktivizma, rada sa decom, mladima, osobama sa invaliditetom, Romima i ostalim osetljivim grupama (…)”[30]Paralelno sa organizovanjem dešavanja u napuštenoj kasarni, aktivisti su održavali kontakt sa nadležnim institucijama u nadi rešavanja formalnog statusa i dobijanja dozvole za rad u napuštenom objektu.

IZDC moguće je sagledati u kontinuumu širih društvenih pokreta (poput Anonymous, 99%, Occupy) razvijanih u godinama zaoštravanja ekonomsko-društvene krize kapitalizma, s tom razlikom da je IZDC pre svega fokusiran na kulturno-obrazovnu delatnost. Zajedničko mesto svim participijentima predstavlja sprovođenje ideje obezbeđivanja javnog prostora u kome bi oni u kolektivu ili pojedinačno realizovali svoje projekte. Prema rečima jednog od aktiviste „društveni centar treba da bude stožer nevladinog sektora u gradu”.[31]

Politika donošenja odluka u Društvenom centru i na pitanjima Društvenog centra odvijala se principima neposredne demokratije – osobe prisutne na sastancima javljaju se za reč koju odobrava većinom glasova izabrani član, moderator iz redova Radne grupe koja je ujedno i jedino telo koga čine sve osobe uključene u rad. Na kraju svakog susreta članovi biraju moderatora za naredni sastanak. U daljim predlozima, iznošenju stavova, ideja i njihovom izglasavanju učestvuju svi prisutni.

Međutim, tronedeljni rad aktivista Društvenog centra okončan je dolaskom predstavnika civilne i vojne policije, 13. januara, nakon čega su aktivisti morali da napuste objekat.

Najpre, navedimo da su u medijima reakcije na zauzimanje kasarne dr Arčibald Rajs podelili u dve „zaraćene kategorije” od kojih je prva svesrdno podržavala mlade umetnike i aktiviste, dok je druga kvalifikovana kao ona koja aktiviste i umetnike proglašava uzurpatorima tuđe imovine. Ukoliko nam bude dozvoljeno da izbegnemo dobro znanu liberalnu „ili-ili“ ucenu, prvo bismo, ne zadržavajući se na detaljnijim obrazloženjima narednih stavova, podcrtali činjenicu velikog značaja omasovljenja i formiranja jedinstvenog fronta umetnika i aktivista, objedinjenih i odlučnih u borbi osvajanje i obezbeđivanja prostora neophodnog za sprovođenje rada. Ako se manifestacije otpora i pobuna jave na drugim društvenim poljima, prostor bi u perspektivi mogao biti mesto zajednice ljudi koja, za razliku od većine aktivista uključenih u rad IZDC-a, nema stručnih kvalifikacija ili se nalazi izvan ekonomije privatnog preduzetništva nevladinih organizacija.

Drugo, pored omasovljenja i istrajnosti u borbi za radni prostor kao značajan momenat ističemo i sprovođenje protokola neposrednog odlučivanja, kao značajne prakse koja sve više postaje politički model (alternativnih) društvenih zajednica, često politički konfrontiranih formalističkom i isključujućem kapitalističkom protokolu. Imajući u vidu da ne raspolažemo podacima koji bi nam pomogli u razmatranju pitanja koliko je stavka o ideološkim razlikama posmatrana iz unutrašnje perspektive organizacija i pojedninaca uključenih u Inicijativu uticala na sadržaje programa ili eventualnih međusobnih razilaženja u pogledu detalja vezanih za rad Društvenog centra, pokušaćemo neposrednim isticanjem sadržaja sprovedenih aktivnosti da iznesemo jedan kritički stav koji smatramo važnim za potencijalne, buduće, borbe, da bi potom centrirali pitanje odnosa između vlasti, krupnog kapitala i kulture i događaja koji su usledili posle zabrane i izbacivanja aktivista iz kompleksa kasarne.

Akcija sprovedena od 31. januara do 20. februara 2012. godine u centru Novog Sada, pod naslovom „Hrana ne oružje“ sastojala se u besplatnom deljenju obroka „zdrave vegetarijanske hrane“ siromašnom i gladnom stanovništvu čemu je priključena i cirkuska žonglerska manifestacija. U akciji prikupljanja odeće učestvovali su, osim pojedinaca van DCa i udruženje Kolo srpskih sestara[32]i Vaterpolo klub Vojvodina. Program od 26. januara uključio je i aktivnost vežbanja, kako je navedeno, “posebne vrste joge koja oslobađa energetske blokade i tera nas da se smejemo“.[33]

Nahraniti gladne, obući siromašne, utešiti tužne smehom i oslobođenjem energetske blokade uz pomoć joge; „Jedan deo buržoazije želi da otkloni socijalna zla, kako bi osigurao opstanak buržoaskog društva. Ovamo spadaju ekonomisti, filantropi, humanisti, popravljači položaja radničke klase, organizatori dobrotvorstva, zaštitnici životinja, osnivači trezvenjačkih društava, budžaklijski reformatori svih mogućih vrsta. Ovaj buržoaski socijalizam izgrađen je u čitave sisteme.“[34]– pisao je Marks u Komunističkom manifestu kategorišući i opisujući „konzeravtivni ili buržoaski socijalizam“.

Kulturni radnici u ovom slučaju zadržavaju odlike buržoasko-socijalističkog izraza oličenog u otklanjanju onih motiva, poput opasnosti i borbi, koji revolucionišu i razaraju postojeće društvo, a na čije mesto dolaze utešne filantropske akcije, administrativne olakšice, dijalozi, dogovori, pregovori, koji ih, zapravo, uspešno preporučuju kao faktor doprinosa olakšicama neoliberalnom preustrojavanju sveta.

Argumentujmo to načinom na koju su aktivisti podsetili na programe koje su sproveli: „Svi programi održani u napuštenoj kasarni ‘Dr Arčibald Rajs’ bili su besplatni i otvoreni za javnost. Koja gradska, pokrajinska ili republička institucija je u mogućnosti da u roku od 3 nedelje proizvede tako bogat program, u potpunosti baziran na principima volonterizma i solidarnosti, odnosno bez novca i obimnog budžeta?“[35]

Po toj liniji, zauzimanje prostora od strane Inicijative tumači se kao čuvanje vrednosti objekta od „istorijskog značaja“, kao „svetski trend“, i skladnost sa savremenim društvom u kome živimo.[36]U tekstu objavljenom u Novosadskim novinama skreće se pažnja na deindustrijalizaciju i ukazuje na primer petnaestogodišnjeg postojanja alternativnih prostora u Sloveniji i Zagrebu. Iskustva iz Hrvatske i Slovenije govore da posle dijaloga sa Gradom usledi dozvola za korišćenje fabrika ili kasarna od strane gradskih vlasti, ali pod „prihvatljivim“ rentijerskim uslovima, kako kaže jedan sagovornik,[37]i raznim drugim taksama za koje drugi sagovornik kaže da je jedva moguće sakupiti.[38]

Pošto su aktivisti izbačeni iz kasarne, gradonačelnik Novog Sada je najavio da će Kineska četvrt, za čiju obnovu se navodno odvaja četrdeset miliona dinara biti predviđena za sve one koji žele da se bave kulturom i starim zanatima, kao i [NGO] aktivizmom. Nedugo posle objavljivanja ove informacije u medijima i najave da će se aktivisti naći sa gradonačelnikom, aktivisti IZDC-a su ušli u jedan od objekata u Kinseskoj četvrti.

Članak “Kineska četvrt postaje kulturna ‘Fabrika’”, objavljen je 18. 05. 2011. godine, sedam meseci pre nego što je Inicijativa za Društveni Centar pokrenuta i u njemu je moguće naći podatke koji najavljuju rekonstrukciju i pretvaranje ovog fabričkog kompleksa u “atraktivan kulturno-poslovno-turistički centar na obali Dunava”.[39]Ono što je od fabrike ostalo jeste sam naziv kompleksa, „Fabrika”.

Ovde se radi o procesu džentrifikacije (gentrification), transformacije radničkih kvartova i industrijskih objekata nakon deindustrijalizacije u biznis centre i poslovne prostore. Na društvenoj ravni događa se promena klasne kompozicije mesta obezbeđenog samo za pripadnike viših klasa – džentrifikacijom se stimuliše i intenzivira klasna hijerarhijska podela društva, dok se na ekonomskoj ravni javlja rentijerski kapitalistički modus poslovanje u kome vlada jedno jedino pravilo, pravilo privatnog interesa.[40]

Opis kompleksa Kineske četvrti nalazi se i na sajtu prezentacije projekta koji nosi naslov „Mesto koje volim” (2011).[41]Ovaj projekat realizuje Banka Intesa u saradnji sa Ministarstvom kulture, nevladinom organizacijom Evropa Nostra Srbija i Republičkim zavodom za zaštitu spomenika. Naznačava se da je u pitanju prostor sa izuzetnim potencijalom čija rekonstrukcija može “značajno da utiče na poboljšanje kvaliteta javnog prostora i života u gradu.”[42]Kao osnovni ideologem projekta u kome banka ima status nosioca, realizatora i finansijera svih aktivnosti propisanih pravilnikom, pojavljuje se načelo “društvene odgovornosti” kome je priključena “edukacija o značaju kulturno-istorijskog nasleđa, ambijentalnih celina i prorodnih lepota” koja treba obnoviti i održavati njihovu vrednost, danas već popularno označenom “od posebnog značaja”.[43]

Građani su pozvani da nominuju omiljena mesta koja žele da budu obnovljena, uređena, konzervirana, restaurirana i revitalizovana, a sve to prema tehničkim (pristupačnost lokaciji, geografska raspoređenost, odnos budžeta i specifičnih poreba projekta itd.) i kvalitativnim (značaj za lokalnu zajednicu, istorijski, kulturni, umetnički značaj itd.) kriterijumima prema kojima po popisivanju lokaliteta komisija sastavljena od stručnjaka formira finalnu listu predloga lokaliteta, odnosno objekata, da bi na kraju građani opet bili uključeni tokom izglasavanja tri lokacije za obnovu. [44]Kao značajna razina u projektu navodi se prepoznavanje uloge „korporativnog građanina” kojima banka želi da pomogne u očuvanju njegovog omiljenog mesta ulažući trista hiljada evra za investicione troškove obnove lokaliteta i objekata. Još neki od ubrojanih ciljeva projekta su širenje svesti i edukacija javnosti o značaju očuvanja kulturnog nasleđa, izrada baze podataka o značajnim objektima prema mišljenju građana i uređenje tri lokalna objekta i mesta najčešće „korišćenih od strane najšire populacije”.

Usled ratova i kriza privredno osiromašenih i deindustrijalizovanih postsocijalističkih zemalja intenziviranje neoliberalnih reformi i uvođenje društva u novi ciklus neoliberalizacije učestala je pojava projekata navedenog tipa. Reč je o urbanom upravljanju koje kombinuje državna ovlašćenja i širok spektar organizacionih oblika civilnog društva, od obrazovnih, istraživačkih institucija do najrazličitije profilisanih nevladinih organizacija i privatnog interesnog područja, kako korporativnog tako i individualnog.[45]Administrativni rad na statističkim podacima koji dovode do uvida u ekonomsko stanje zemljišnih dobara plasiran je u obliku opšteg interesa, a svaki opšti interes u kapitalističkom društvu je upravo opštost sebičnih interesa.[46]Drugim rečima, projekat participativnim, skoro pa plenumskim oblikom odlučivanja svih ljudi pozvanih da glasaju i nominuju lokalitete, osim što ima funkciju da stvori privid učešća građana u važnim pitanjima vezanim za urbanu politiku mesta u kome žive, a čiji se prostori aktivno transformišu u privatno vlasništvo za obrt kapitala, koristi priliku da sami građani nastupaju kao lakmus papir posećenosti mesta (cirkulacija ljudi kao garancija cirkulacije kapitala), ali i kao radnici na statističkim podacima do kojih se dolazi bez ikakvih izdataka za tu vrstu obavljenog posla.[47]Preko dvesta trideset registrovanih lokacija, spomenika kulture, „nacionalnih parkova i predela netaknute prirode”, uglavnom fotografisanih, a po pravilu kategorisanih i podeljenih po opštinama nalazi se sada u bazi podataka dostupnoj na sajtu projekta.

Značaj posećenosti zapuštenog/vremenom ruiniranog mesta kao aspekt potencijalnog karaktera pokretačke snage kapitala, njegove unikatnosti i kulturne vrednosti deo je kapitalističke dinamike koja se zasniva na onome što Dejvid Harvi naziva monopolnom rentom. Tu sintagmu Harvi primenjuje na savez između kapitalističke globalizacije, lokalnih političko-ekonomskih kretanja, evolucije kulturnih značenja i estetske vrednosti. Monopolna renta nastaje polaganjem prava individualnih vlasnika (monopolne moći) na određeno artificijalno ili zemljišno dobro i ostvarivanjem profita tokom dužeg vremenskog perioda na osnovu njihove kontrole. Razlikuju se indirektni i direktni slučajevi monopolne rente od kojih je za prvi bitan aspekt da resurs ili roba bude izuzeta iz opšte upotrebe i da poseduje kvalitet jedinstvenosti, autentičnosti, originalnosti tako da vlasnik ove robe na osnovu ovih karakteristika može da ostvari monopolnu cenu. Recimo, ukoliko se određena roba može okarakterisati kao jedinstvena na osnovu područja s kojeg dolazi (na primer, francusko vino), na osnovu tih povoljnosti izvodi se monopolna cena za one koji žele da je koriste. Drugi slučaj uključuje direktnu trgovinu ekskluzivnim lokacijama ili nekretninama kojim raspolažu multinacionalni kapitalisti i finansijeri za spekulativne svrhe.[48]Zbog svih tih dodatnih vrednosti obnova uređenja, rekonstrukcije i revitalizacije određenog mesta doneće profit kapitalisitma koji budu raspolagali objektom ili lokacijom i koji budu ugrađivali monopolnu cenu na osnovu naznačenih odlika.

Vratimo se slučaju IZDC. Imajući u vidu Harvijevu analizi monopolne rente, možemo reći da, ukoliko prostor Kineske četrvrti bude obnovljen prema najavama gradskih vlasti, a umetnici i NGO aktivisti prihvate rentijerska pravila korišćenja prostora za rad, njihovo delovanje zajedno sa aurom koju nose stari zanati može biti jedino u funkciji egzotizacije mesta, tj. proizvodnje dodate simoboličke vrednosti koja novim kapitalistima omogućuje izvlačenje dodatnog profita na osnovu monopolne cene. Na ovaj način, umetnici i NGO aktivisti upravo bi doprineli revitalizaciji kapitalizma kroz omogućavanje novog načina unosnog korišćenja deindustrijalizovane zone. Stoga je iluzorno misliti da borba za DC u ovom vidu subvertira kapitalističke interese, i da korišćenje prostora od strane umetnika i NGO aktivista u svakom slučaju doprinosi „opštem dobru“.

Pismo predsedniku i lečenje dečjih bolesti demokratske tranzicije

Fabrika za proizvodnju lekova „Jugoremedija” iz Zrenjanina, postoji od 1961. godine. Ona biva privatizovana 2001. kada prelazi u većinsko vlasništvo malih akcionara. Sledeće godine, država prodaje ostatak akcija novom vlasniku, Jovici Stefanoviću, osobi sa Interpolove poternice, koji 2003. godine, na osnovu falsifikovane odluke sa skupštine akcionara, uspeva da postane većinski vlasnik fabrike. Radnici krajem godine započinju štrajk, koji je, po rečima Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji[49], „ubrzo prerastao u protest malih akcionara protiv korupcije u privatizaciji i otimanja privatne svojine.”[50]Godine 2004, uz pomoć policije i privatne vojske Stefanović uspeva da istera radnike iz fabrike, te da im da otkaze. Akcionari-radnici dobijaju podršku javnosti, uključujući i podršku Saveta za borbu protiv korupcije koji je srpska vlast osnovala 2001. godine. Po rečima Zdravka Deurića, direktora „Jugoremedije” i bivšeg vođe radničke borbe, „Verica Barać [predsednica Saveta za borbu protiv korupcije] je prva u Srbiji razumela da se u ‘Jugoremediji’ radi o kršenju prava privatnih vlasnika, malih akcionara, a ne o sukobu samoupravljača sa kapitalistima, kako je to štampa u početku predstavljala. [Kurziv naš]”[51]Mali akcionari uspevaju da povrate upravu sudskim putem 2007. godine i da oporave fabriku, no usled ekonomske krize fabrika loše posluje, trpe se pritisci od strane banaka-kreditora i države (stalne policijske istrage), a radnici ne primaju plate po više meseci.[52]U aprilu 2012. Evropski parlament poziva srpske vlasti da izvrše reviziju 24 „spornih privatizacija” među kojima je i „Jugoremedija”.[53]

Ovakav razvoj događaja jasno ukazuje na defanzivnu poziciju radnika „Jugoremedije” u opštem procesu deindustrijalizacije/privatizacije s početka veka u Srbiji – pristajanje na liberalnu kriminalizaciju ideje samoupravljanja i distanciranje od nje, predstavljanje radničkih interesa kao istovetnih interesima („poštenih”) kapitalista[54]pa i zamenjivanje radničke pozicije pozicijom „malih akcionara” jesu znaci političke kapitulacije pred neoliberalnim-antikomunističkim ucenama.

No, treba prvenstveno da primetimo cinizam samih agenata kapitala (srpskih vlasti i Evropskog parlamenta), koji se, odlučno utirući put privatizaciji, deindustrijalizaciji i liberalizaciji tržišta (ono što se naziva tranzicijom ka „demokratskom društvu”), javljaju kao neutralni medijatori između interesa gubitnika tranzicije i profitera tranzicije, i koji se staraju da čitav proces protiče glatko i na obostranu korist, formirajući tela koja će da ih „savetuju” kako da se bore protiv korupcije i nepoštovanja zakona, ili lupajući ćuške vladama koje ne uspevaju da održe „poštenu” i zakonitu eksproprijaciju društvenog vlasništva i njegovu predaju u privatne ruke. Oni se javljaju kao sudije, kao pravne figure, čije presude u korist (uslovno rečeno) radnika očigledno nemaju nikakvog efekta (jer ova efektivnost zavisi pre svega od odnosa moći u klasnoj borbi, a ne od neke inherentne moći Prava), tj. čiji je jedini efekat prevođenje klasne borbe u legalističke okvire. Ono što se u ovom prevodu gubi jeste neotklonjivi antagonistički karakter kapital-rad odnosa. A upravo u ovoj neutralizaciji, tj. depolitizaciji klasnog antagonizma možemo videti najjače oružje kapitala protiv radnika, jer, kao što kaže Altiser, državni aparat kao instrument vladajuće klase je odvojen od klasne borbe upravo da bi što efektivnije intervenisao u nju u korist vladajuće klase.[55]Ta intervencija se, u ovom slučaju, sastoji iz uspešne depolitizacije klasne borbe pri kojoj se oni koji omogućavaju devastaciju radničke klase predstavljaju kao njeni saveznici, mada ne neposredno, već kao saveznici Pravde i Zakona, na čijoj strani su se radnici našli. „Hoću da pomognem ‘Jugoremediji’”, kaže Boris Tadić, predsednik Srbije u trenutku ovih dešavanja.[56]

Dva su ideologema ključna za označavanje ove depolitizacije: borba protiv korupcije, i par dobra privatizacija/loša privatizacija. Dok „borba protiv korupcije” amnestira vladajuću klasu od destruktivnih efekata na radništvo ulivajući dogmatsku veru u mogućnost uspostavljanja eksploatacijskih odnosa po „pravdi Zakona” (pri čemu se prikriva da se sami zakoni ispisuju na štetu radničke klase), tako fantomska „dobra privatizacija” amnestira sve „loše privatizacije” kao pogreške jedne „mlade demokratije”, koje se daju ispraviti, i koje treba ispraviti. Drugim rečima, ovi ideologemi su u službi uspostavljanja i učvršćivanja iluzija da je između kapitalističke klase i radničke klase moguća mirna, „poštena”, simbiotička koegzistencija, dokle god se vodi računa o zakonu i moralnom poštenju. U jednom proglasu menadžmenta „Jugoremedije” tvrdi se da je „21. vek vek partnerstva a ne antagonizma” i „da se ništa ne može rešiti suprotstavljanjima”.[57]

Zagorka Golubović, predstavnica humanističke „leve inteligencije” u Srbiji, napisala je javno pismo predsedniku Borisu Tadiću početkom ove [2012] godine nakon što je odbio da je primi lično „u prijateljskom razgovoru”. U ovom pismu ona apeluje na predsednika da reši pitanje „Jugoremedije”. Ona postavlja pitanje zašto je „godinama tolerisao obavljanje loše privatizacije, koju je inaugurisao Vojislav Koštunica, a koja je nastavljena i u periodu Tvoje [sic] vlasti”. Ona ističe slučaj „Jugoremedije” kao posebno značajan (u moru drugih privatizacija koje su dovele fabrike do stečaja i ostavile radnike bez posla!), “jer je ova firma teškom borbom radnika izborila svoja prava, postala simbol slobode akcionara.”[58]U čemu se sastoji ozbiljnost gušenja „slobode akcionara” nasuprot ne-toliko-ozbiljnoj ofanzivi kapitala na celu radničku klasu koja masovno ostaje bez posla? Čini se, upravo u iluzornom obećanju uspostavljanja „kapitalizma sa radničkim licem”.

Zagorka Golubović završava pismo sledećim rečima:

„Drugim rečima, zaokret u politici koji si Ti [sic] kao predsednik javno promovisao mora da se ispolji i u strategiji i u praksi u oštrijem reagovanju na sve nelegalne radnje, neracionalne kompromiose i zloupotrebe, koje sada nekažnjeno prolaze.

Zato ovaj test sa ‘Jugoremedijom’ može da ojača poverenje građana u demokratsku vlast ako se pravično reši, ili da skrši demokratsku koaliciju, ali i veru građana u bar minimalni demokratski potencijal današnje Srbije, ako se dozvoli da društvom upravljaju tajkuni i kriminalci. Nadam se da Tvoje [sic] obećanje zaokreta nisu prazne reči.

Sa nadom u dobar ishod naše krivudave tranzicije pozdrav od Zagorke Golubović.”[59]

Koliko znamo, predsednik na ovo pismo nikada nije odgovorio.

Možda upravo zato što ovo „Ti” kojem se Zagorka Golubović obraća postoji jedino u fantaziji onih koji veruju da se može pojaviti neki predstavnik kapitala koji bi to bio u interesu radničke klase. Mada je ovo pismo bilo prepoznato i pozdravljeno od strane mnogih kao levičarski gest, mogli bismo ga preciznije okarakterisati kao očajnički pokušaj restauracije vere u „krivudavu tranziciju” koja, nakon što je devastirala industriju i dovela radničku klasu na ivicu egzistencije, možda ipak može izaći na pravi put; radi se o restauraciji ugleda onih koji su sprovodili privatizacijsku pljačku širom zemlje. Nije li naivno, ako ne i cinično, misliti da se spašavanjem jedne fabrike oni mogu iskupiti za štetu nanetu celoj radničkoj klasi? Može li se, uostalom, spašavanjem „Jugoremedije”, iskupiti za proces deindustrijalizacije koji zahvata čitav centar i polu-periferiju kapitala, tj. premeštanja industrije na periferiju, odakle se pomoću armija jeftine radne snage i njenog intenzivnog rada vrši akumulaciju kapitala kakva u tehnološki razvijenijem centru i polu-periferiji postaje otežana? Stoga Srećko Pulig s pravom postavlja pitanje: „Što u toj situaciji treba da čini ljevica? Preuzimati na sebe garancije da je moguće pokrenuti kapitalističku proizvodnju, u situaciji kada je ni sami kapitalisti ne mogu pokrenuti?”[60]

Zagorka Golubović i Pokret za slobodu slažu se u oceni da nam u ovoj situaciji ne treba „stara levica” već „nova”. Zagorka Golubović kaže da je „potrebno ponovo pročitavati Marxa, na drugačiji način, oslobođeni ideoloških primisli i politizacije njegovih filozofskih i antropoloških ideja [kurziv naš]“ kako bismo videli „u čemu je aktuelnost ključnih Marxovih shvatanja danas, kada se svet, a posebno zemlje u tranziciji, nalazi u turbulenciji, oživljavajući probleme na koje je ukazivao već Marx.“[61]No upravo ovo zamišljanje ideološke neutralnosti (što nije ništa drugo do prihvatanje ideologije liberalnog legalizma) i depolitizacija Marksa koja ga pretvara u humanističkog zagovornika „individualne slobode“ i apstraktnih ideja „pravde i jednakosti“ (koje, opet, nisu ništa drugo do liberalnog egaliberte-a), vode u reprodukciju statusa quo, i potpunu dezorijentaciju u ekonomskim i ideološkim procesima tranzicije.

Pokret za slobodu piše tekst povodom poziva da se pridruži međunarodnom skupu podrške grčkim radnicima, u kome, opisujući domaću levicu, tvrde kako „[i]deološki arhaizam dovodi do sasvim neadekvatnih ’levičarskih’ analiza sa vrlo komičnim predlozima za budućnost.“[62]No „ideološki arhaizam“ samih grčkih radnika koji, u situaciji ekonomske krize i žestoke ofanzive Evropske Unije i njenih grčkih poslušnika, tvrde da je „[p]itanje 'u čijim rukama se nalaze sredstva proizvodnje' (...) pitanje života ili smrti za radničku klasu koja je gurnuta u degradaciju“[63]svakako zvuči manje komično od ideje da srpski radnici mogu izmoliti svoja prava od Brisela i Borisa Tadića. Naprotiv, to se čini kao jedini trezveni odgovor na aktuelnu situaciju.

Do komunalizma kroz borbu, a ne kroz kapitalističku proizvodnju

Polazeći od pojedinih aktivističkih akcija pokušali smo da analizu lišimo moralizatorskog ugla ekonomskog čistunstva koji treba da ostvari utisak zalaganja za asketsku etiku, kako se to često čini. Založili smo se za perspektivu analize funkcija zastupništva kapitalističkog interesa i oportunističkih modusa „neprofitnog” privatnog sektora koje voli povremeno da se poigra „radikalnosti” u cilju „iskupljenja” za oportunističke, kompromisne i nadasve kontrarevolucionarne poteze.

Pokazali smo da je kompromis unutar političko-identitetskih borbi uključen i podrazumevan u okvirima delovanja privatnih nevladinih udruženja (programi projekata moraju biti usaglašeni sa stepenom važnosti tema koje postavljaju finansijeri), radikalnost je zamenila agitacija za partije koje svojim programima pridodaju tačku o važnosti ljudskih prava (organizacije se zadovoljavaju uvođenjem novih pravnih akti, formalnim ustupcima) i shodno tome reformistička politika pojavljuje se kao jedini modus „borbe“ kome se građansko buržoasko društvo bezrezervno priklanja, kao uostalom i do sada u istoriji.

Umesto da odnos kapitala i najamnog rada bude problematizovan, aktivisti često šalju poruku da su oni korisni društvu ovakvom kakvo ono jeste danas i da njihove aktivnosti ne bi oštetile ili neće oštetiti budžetsku kasu i kapitalističke interese. Oni žele da „odbrane javno dobro“ ali ne uključuju borbu za ukidanje privatnog vlasništva. Aktivisti ubeđuju državu da je njihova borba u njenom interesu, u interesu „razvoja društva“, „ubrzavanja evro-integracija“, „očuvanja istorijskog nasleđa“, praćenja „svetskog trenda“, nešto što je „osnova svake moderne države“. U tom smislu, zahtevi i opravdanja aktivista artikulisana su na isti način kao i programi onih institucija koje sprovode društvene reforme u interesu kapitala. Ne može se izbeći utisak da aktivisti bezazlenošću svojih pojava sopstvenu poziciju depolitizuju iskazivanjem skromnosti. Postoje izgledi da privatne nevladine organizacije nastave petokolonaškim putem individualnog interesa, mimo društvenih oblika borbi koje u svetu sve više uzimaju maha (opisali smo ih na početku teksta) i koje nam društvo konkretizuju u pravcu drugačijih kretanja van utopističkih ili fantastičnih predubeđenja, te da nakon izvesnih „olakšica“ i „ustupaka“ od strane vlasti, završe u harmoničnoj reformističkoj „sinergiji“ sa vladajućom klasom.

Levica, ona mlaka, voli, pak, da u svojim redovima ima članove prošaranih pogleda i gesti, “hipster postmodernu avangardu”. Pod izgovorom taktičkog saradništva, levica se sa njima stapa do neprepoznatljivosti i vremenom briše demarkacinu liniju između levih i levoliberalnih načina predstavljanja, tumačenja i prilaženja društvenim događajima. Pristajući na ucene o „zastarelosti“, „dogmatičnosti“ i „ekstremizmu“ marksističkih ili uopšte antikapitalističkih stavova, levica pravi ustupke liberalnoj ideologiji misleći da će „taktičkim“ skrivanjem ili ublažavanjem svojih „istinskih“ pozicija postepeno uspeti da radikalizuje delove liberalnog građanstva, što naprotiv rezultira efektivnim zauzimanjem liberalnih pozicija od strane levice. I kada se ekspliciraju antikapitalistički stavovi, oni ne funkcionišu kao osnovni interes koji usmerava analizu i javno delovanje, već kao benigni, kulturalizovani „crveni dodatak“ koji ni u čemu ne sprečava sklapanje saveza sa dojučerašnjim antikomunistima a danas „socijalno osvešćenim“ liberalima.

Interiorizacija levoliberalnih pogleda možda duguje snažnoj identifikaciji sa u prošlosti uspešnim Lenjinovim potezima interpelacije društvenih subjekata izvan emancipatorske linije. Možda je upravo takva taktika u konkretnim uslovima u kojim ove organizacije deluju precenjena i rezultira negativnim vidovima interpelacije. Podsetimo se ovde i studentskih pobuna protiv neoliberalizacije univerziteta na novosadskom Filozofskom fakultetu. Naime, studente u protestu su njihovi “kritičari” sa intencijom pežorativnog označavanja nazivali marksistima, revolucionarima i anarhistima pledirajući mišljenju da je jedino „apolitična” pozicija „čista” pozicija sa koje bi studenti trebalo da se bore – kao da je ona moguća. I, šta su tada kritičari postigli? Uspeli su da proizvedu negativnu interpelaciju studenata, jer koliko nam je poznato, studenti su potom, umesto da zaoštre i istaknu klasni antagonizam, naseli na depolitizacijski zahtev negirajući pripisane im „optužbe“.

Treba imati na umu da ovo savezništvo između antikapitalističke levice i liberala ne rezultira u nekoj „zlatnoj sredini“ između radikalnih i liberalnih stavova, šta god to bilo. Uzimajući u obzir stvarni odnos snaga, moramo prihvatiti da se ovaj savez sklapa pod jasnom dominacijom liberalne ideologije. Levica postaje jedan egzotičan deo onog „kritičkog“ dela liberalnog građanstva, zamenjujući materijalističku analizu i radikalnu kritiku kapitalizma moralističkom i legalističkom borbom protiv „diskriminacije“, „tajkuna“, „kriminala“, „netransparentnosti“ i „korupcije“ – na sigurnom putu ka „pravoj“ demokratiji Evropske Unije, na kom su dozvoljeni i kritički stavovi, dokle god ne prave stvarnu razliku. Radnici u ovom diskursu postaju još jedna od „ugroženih“ i „ugnjetavanih“ društvenih grupa, pored žena, LGBT populacije i Roma koji se u svojoj prividnoj besklasnosti i identitarnosti pojavljuju u horizontali sa radničkom klasom, pa se tako i delatnost levice odigrava u sinergiji sa delatnostima liberalnih NGO-ova „specijalizovanih“ za pitanja žena i manjinskih ili marginalizovanih grupa. U pojedinim slučajevima, levica se čak i okreće protiv delova radničke klase, ne uključujući u analizu njihovu klasnu pripadnost ukoliko se pojavljuju kao nosioci onih „nazadnih“ ideja protiv kojih se „progresivne“ snage bore. Tako, dok su teoretičari 70-ih godina osporavali revolucionarni potencijal radničke klase sa objašnjenjem da je konformirana konzumerističkom načinu života, aktivisti u lokalnom kontekstu gube radničku klasu iz vida s objašnjenjem da je konformirana ideologijama seksizma, ksenofobije, homofobije i rasizma.

Drugim rečima, levica postaje integralni deo Druge Srbije, održavajući na taj način lažni antagonizam – između „progresivnih“ ideja i „evropskog sistema vrednosti“ sa jedne strane, i „nazadnih“ ideja i nacionalizma sa druge – koji u Srbiji već više od decenije ima funkciju sprečavanja javljanja pravog – klasnog antagonizma. Ovo savezništvo dobija na značaju upravo u momentu ekonomske krize, kada prihvatajući pseudo-levičarski diskurs Druga Srbija uspeva da dobije na „radikalnom šiku“. Ukoliko kritika kapitalizma već i jeste aproprisana i pacifikovana od strane kapitalističkih struktura, na ovim primerima upravo možemo da posmatramo konkretne mehanizme putem kojih se to dešava.

Možda je zato Sorel pisao da u revolucionarnom pokretu nema mesta ljudima iz visokog društva, sociolozima, pristalicama socijalnih reformi ili intelektualcima koji misle za proleterijat. Uostalom, Breht je sebe ubrajao u buržoaske pisce, Lenjin je Gorkog kao istaknutog revolucionara smestio tamo. Mi u Sorelovim gledištima vidimo jednu predostrožnost u vidu autokontrole stepena investiranja u emancipatorski proces ka kome se kreće proletarijat. Ako su razni teoretičari-skeptici i oprezni obuzdavači revolucije isticali prigovore kako „treba priznati da nikada nije bilo čiste proleterske revolucije“, onda najviše što može da uradi sitni buržuj sa levicom na srcu mogao bi biti rad na proceni kada treba da zaustavi svoje kontrolne fantazije i skloni se sa puta. Jasno je da to ne znači prepuštanje „stvari“ desnici. Jer, ako mislimo da stojimo na levim pozicijama i govorimo o „zloupotrebi“, nismo daleko od desničarske pozicije čiji je sledeći potez pokazivanje prstom na onoga ko „zloupotrebljava“. A pitanje nije „ko?“ – to pitanje postavlja desnica – već „šta“? Odgovor je star koliko i istoimena knjiga: „Kapital“. Zato, možda je najintenzivnija podrška proletarijatu u perspektivi momenat nivoa autokontrole i ostavljanje proletarijata, jer sa ovde izloženim gledištima o „zloupotrebi“, „korupciji“ i „kriminalu“ posmatramo figuru intelektualca koji okrenut leđima startu stupa na trkačku stazu.

Na prelazu između dva stoleća osnovna argumentacija u prilog skretanja pogleda sa radničke klase oslanja se na navodnu promenu radnih uslova i unapređivanje sredstava za rad, tehnologije. Ipak, kada odnos prema materijalnim uslovima i potencijalnim izgledima za ostvarivanje socijalne revolucije u savremenom društvu oscilira između stava „emancipacije/revolucije na dohvat ruke” (precenjivanje tehnoloških inovacija) s jedne strane, i osećanja bezizlaza iz kapitalističkog poretka (radništvo više ne postoji, potrebne su nam nove koncepcije društvene borbe) s druge strane, moramo imati u vidu da je savremeni trenutak u kome i o kome se govori samo jedan momenat šireg kruga kapitalističkog procesa koji se često apstrahuje, mistifikuje i oneobičava prilikom sagledavanja samo jednog momenta njegovog kretanja.

Pojedini teoretičari tvrde kako Marksov Manifest „nije tačan“ i stoga se ne može koristiti pri tumačenju današnjih okolnosti. Čak su Marks i Engels u predgovoru za nemačko izdanje od 1872. podcrtali da se za dvadeset pet poslednjih godina od objavljivanja Manifesta prilike izmenile, ali da su osnovna načela uglavnom tačna. Ako je postavljeno pitanje da li Komunistički manifest može poslužiti za tumačenje savremenih kretanja, onda je nesumnjivo da u ovim slučajevima, dakle u odnosu na pojedine tipologizacije socijalističke literature iznete u Manifestu i onih primera koje smo predstavili, programi odgovaraju iznetim Marksovim primedbama i time svedoče o aktuenosti Komunističkog manifesta danas.

Ne treba da pristajemo na ucenu da su ideje revolucije i radničke kontrole nad sredstvima za proizvodnju „zastarele“. Naprotiv, nema ničeg tako „novog“ u socijaldemokratskim idejama reformizma ili mirne kohabitacije radničke i kapitalističke klase. Podsetimo se još jednom Komunističkog manifesta u kome su Marks i Engels još 1848. kritikovali „buržoaski socijalizam“ po kom su „buržuji buržuji – u interesu radničke klase“, i „kritičko-utopistički socijalizam“ čiji predstavnici „odbacuju svaku političku, naročito revolucionarnu akciju“ te „svoj cilj žele da postignu mirnim putem“ i „pokušavaju da sitnim eksperimentima, koji naravno promašuju, i dejstvom primera, prokrče put novom društvenom jevanđelju“, te „žele da poprave položaj svih članova društva, i onih najimućnijih“ i „zato neprekidno apeluju na celo društvo bez razlke, pa čak pretežno na vladajuću klasu“. Setimo se i Marksove Kritike Gotskog programa, u kojoj Marks kritikuje ideje „slobodne države“, „pravedne raspodele“ i „jednakog prava“ iznete u nacrtu programa ujedinjene socijaldemokratske radničke partije Nemačke, kao momente buržoaske ideologije. Drugim rečima, one ideje koje danas prepoznajemo kao socijal-demokratske, u službi „rešavanja konkretnih problema radničke klase“ i kao „trenutno jedine realistične“, u potpunosti odgovaraju idejama koje je Marks u Komunističkom manifestu okarakterisao kao buržoaske i utopističke. Setimo se na kraju i predane borbe Roze Luksemburg protiv revizionističkih i reformističkih struja u Socijal-demokratskoj Partiji Nemačke. Znamo da se ova borba završila krvavo, kada je Fridrih Ebert, njen nekadašnji učenik a sada vođa Socijal-demokratske Partije, naredio ubistvo Roze Luksemburg i Karla Libnehta, kao podstrekivača revolucije. Ovim ne pokušavamo da kažemo da će se istorija ponoviti, niti da socijal-demokratija ne prolazi kroz izvesne promene i prilagođavanja (kao što uostalom ni revolucionarni marksizam nije okamenjen u istoriji kakvim ga pokušavaju predstaviti), već ukazujemo na visok stepen zaborava istorije i nedostatka kritičke samorefleksije s kojim socijal-demokratske ideje, koje najčešće sebe i ne prepoznaju kao takve, uvek idu. Upravo na planu deistorizacije i depolitizacije reformizam i revizionizam uspevaju da se postave kao uvek nešto „novo“ i „aktuelno“ u odnosu na „zastarele“ revolucionarne pozicije, koje sa sopstvenom istorijom održavaju kritičku vezu. Uostalom, kada se govori o zasterolosti Marksovih ideja izostavlja se jedna činjenična ravan – kapitalizam je i dalje tu. Sa njim ostaju i osnovni zadaci antikapitalističke borbe: uspostavljanje društva proizvođača, ukidanje privatne svojine, i ukidanje podele rada.

Žižek opaža da se danas stavovi većine prikazuju kao stavovi ugnjetene manjine. Možemo ovo prekokrenuti, i reći da se danas stavovi vladajuće manjine pojavljuju kao stavovi potlačene većine. Fetišizam NGO aktivizma, kako onog koji se identifikuje sa levicom, tako i onog koji se nje kloni, u kontekstu kapitalističkih aproprijacija ne ostavlja nam prostor za drugo do da zajedno sa Silvijom Federiči naglasimo: komunalizam može biti samo oblik borbe, a nikako stvar kapitalističke proizvodnje.

Literatura:

(*Napomena: webografija je data u fusnotama)

1. Althusser, Louis, „Marx in his Limits“, u: Louis Althusser, Philosophy of the Encounter: Later Writings, 1978-1987, Verso, London, 2006.

2. Bailović, V. (ur.), Deindustrijalizacija i radnički otpor u Srbiji: borbe i inicijative za očuvanje radnih mesta u tranziciji, Pokret za Slobodu, 2011.

3. Benjamin, Walter, Eseji, Nolit, Beograd, 1974.

4. Bouchard, Donald F. (ed.), Language, Counter-Memory, Practice: selected essays and interviews by Michel Foucault , “Intellectuals and Power: A conversation between Michel Foucault and Gilles Deleuze”, Cornell University Press, New York, 1977, pp. 205-218.

5. Fuko, Mišel, Rađanje politike, Svetovi, Novi Sad, 2005.

6. Goldman, Lisjen, Marksizam i humanističke nauke, Nolit, Beograd, 1986.

7. Harvey, David, Spaces of Capital: Towards a Critical Geography, Routledge, New York, 2001.

8. Marx, Karl, Temelji slobode: Osnovi kritike političke ekonomije, Naprijed, Zagreb, 1977.

9. Marks, Karl, Fridrih Engels, Komunistički manifest, CLS, Beograd, 2005.

10. Negri, Antonio, Michael Hardt, Imperiji, Multimedijalni institut, Arkzin, Zagreb, 2003.

11. Virno, Paolo, Gramatika mnoštva, Naklada Jesenski i Turk, Zagrab, 2004.

12. Katalog: “Kultura sećanja: Grad u 20 slika“, ABCdesigne, Šabac, 2011.

[1] Takozvani revolucionarni reformizam, konstituisan u zapadnom marksističkom humanističkom okrilju. Videti, recimo: Lisjen Goldman, Marksizam i humanističke nauke, Nolit, Beograd, 1986.

[2] Advance.hr: “Neredi u centru Madrida - policija se sukobila s rudarima i prosvjednicima”,

http://www.advance.hr/vijesti/neredi-u-centru-madrida-policija-se-sukobila-s-rudarima-i-prosvjednicima/, posećeno: 7. 12. 2012. (Objavljeno: 12. 7. 2012.)

[3] Advance.hr: “Radnici na sjeveru Grčke preuzeli tvornicu i proglasili radničko samoupravljanje” http://www.advance.hr/vijesti/radnici-na-sjeveru-grcke-preuzeli-tvornicu-i-proglasili-radnicko-samoupravljanje/, posećeno: 7. 12. 2012. (Objavljeno 12. Juli, 2012.) [Članak uključuje i proglas sa otvorene skupštine održane 11. 07. 2012 čije najznačajnije delove prenesimo.] „Mi vjerujemo kako je okupacija i ponovno pokretanje tvornica i korporacija od strane njihovih radnika jedina realna alternativa uoči sve veće eksploatacije radničke klase. Samoorganizacija tvornica koje su se zatvorile je jedini prijedlog koji ima snagu mobilizirati radničku klasu koja - živeći pod stalnim strahom od nezaposlenosti - više ne nalazi drugog načina kojime bi pružila otpor. Svjesni smo teškoća s kojima ćemo se suočiti u ovoj borbi za radničko samoupravljanje tvornice, država i kapital će se žestoko boriti protiv nas - jer naša potencijalna pobjeda bi stvorila presedan i primjer kojeg bi slijedili svi drugi pokreti radničkog otpora u zemlji. Pitanje 'u čijim rukama se nalaze sredstva proizvodnje' je pitanje života ili smrti za radničku klasu koja je gurnuta u degradaciju. Iz tog razloga, radnički otpor orijentiran u ovome pravcu - i snage solidarnosti s ovim otporom - moraju se pripremiti za sukob s državom i administracijom kako bi se okupacija pretvorila u proizvodnju pod upravom radničkog samoupravljanja.“

[4] Donald F. Bouchard (ed.), Language, Counter-Memory, Practice: selected essays and interviews by Michel Foucault, “Intellectuals and Power: A conversation between Michel Foucault and Gilles Deleuze”, Cornell University Press, New York, 1977, pp. 205-218.

[5] GSA, http://gsa.org.rs/2012/03/gsa-pokrece-kampanju-bitno-je/, posećeno: 1. 8.  2012.

[6] Opširne kritičke rasprave na temu Evropske unije videti u tematu “S onu stranu Schengena” u Zarezu: http://www.scribd.com/doc/48987952/S-onu-stranu-Schengena-Zarez

[7] Nisu nam poznate naučne razrade niti ozbiljnija materijalistička artikulacija ovog društvenog problema.

[8] Upućujemo na kritiku Negrijevog i Hartovog adresata od strane Silvije Fereriči: Silvia Federici, “Precarious Labor: A Feminist Viewpoint”, http://inthemiddleofthewhirlwind.wordpress.com/precarious-labor-a-feminist-viewpoint/, posećeno: 8. 1. 2012. 

[9] Negri, Antonio, Michael Hardt, Imperiji, Multimedijalni institut, Arkzin, Zagreb, 2003, str. 248.

[10] Silvia Federici, Nav. delo. 

[11] Katalog: “Kultura sećanja: Grad u 20 slika“, ABCdesigne, Šabac, 2011.

[12] Isto.

[13] Fabrika automobila Zastava u Kragujevcu uništena je tokom NATO bombardovanja 1999, da bi 2008. bila privatizovana od strane kompanije Fiat.

[14] Projekat „Art Tura“ je realizovan kroz saradnju nekoliko institucija, kompanija i pojedinaca. Narodni muzej je podržao projekat i omogućio reprodukovanje dela kolekcije. Hewlett-Packard (HP), kompanija koja se bavi proizvodnjom računarskih tehnologija, pružila je usluge štampe izloženih reprodukcija. Fondacija Telenor, operater mobilne i fiksne telefonije, učestovala je ponudom usluge audio vođenja kroz izložbu – reklama je integrisana u muzeološku legendu, zajedno sa reklamom štamparskih aparata – a cena za korisnike koji nisu Telenorovi pretplatnici naplaćivala se prema važećem cenovniku operatera. Pored Opštine Stari grad kao partner našla se i Jelisaveta Karađorđević koja je preko zvaničnog sajta i drugih medija istakla da se mnoga dela nalaze u Narodnom muzeju zahvaljujući njenom ocu, Knezu Pavlu.

[15] Facebook, https://www.facebook.com/media/set/?set=a.122693031170397.19310.100002891029464&type=3, posećeno: 22. 7. 2012.

[16]Paolo Virno, A Grammar of the Multitude: For an Analysis of Contemporary Forms of Life,

 http://www.generation-online.org/c/fcmultitude3.htm, ili Paolo Virno, Gramatika mnoštva, Naklada Jesenski i Turk, Zagrab, 2004, str. 135.

[17] Zanimljivo je napomenuti, uzgred, da je autorka/PR menadžerke “Kulture sećanja” nekoliko meseci nakon ovih događaja  napisala kritiku filma Lice revolucije, koja je objavljena na sajtu “revolucionarne antikapitalističke organizacije” Marks21, u kojem kaže sledeće:

“U ‘Licu Revolucije’, revolucija se prodaje na silu, da bi se potom dokazivala teza o našem najvećem neprijatelju – neoliberalnom kapitalizmu koji teži da putem marketinga uništi otpor, kao i sve mukom stečene tekovine revolucije. Ovaj film me nije ubedio u to. On se samo poigrao na temu kritike kapitalizma, dok su banke i velike korporacije ovde ostale nedodirljivi novi stanari zgrade[kurziv naš] (…) a sa druge to je jedna vrsta kontrarevolucionarnog cookbook-a, koji unapred obesmišljava svaku revoluciju i time umesto narodu, vrednost filma vraća u kase nevladinih organizacija koje se bave kontrarevolucionarnim, alternativnim iliti ‘mirnim’ razrešenjima konflikata.” (Marija Ratković, “Lice (kontra)revolucije”, http://marks21.info/recenzija-filma/lice-kontra-revolucije, posećeno 17. 7. 2012. )

[18] Na primer: As part of a banking group with a tradition in supporting the arts, UniCredit Tiriac Bank has a strong interest in cultural artistic projects. We already have a tradition in supporting social and environment protection projects. We believe in the power of example, and this is why we involve our employees in the various projects that we support.

Beyond its main objective of making profit, we think that a private company has a responsibility to give something back to the community. Without this, we cannot speak of sustainability.

[19] Dmitriy Vilensky, „Pavillion UniCredit: An Artist’s Tale“: http://eipcp.net/policies/vilensky/en

[20] ArtLeaks, http://art-leaks.org/about/, 8. 1. 2012.

[21] Dalje navode preuzimamo takođe sa portala: ArtLeaks-a: http://art-leaks.org/2012/07/02/report-of-artleaks-first-public-assembly-and-workshop-berlin-june-3-4-2012/

[22] Marksovim rečima: “Ono što se na strani kapitala pojavljuje kao višak vrednosti, pojavljuje se na strani radnika tačno kao višak rada povrh njegove potrebe kao radnika, dakle povrh njegove neposredne potrebe za održavanje života”Karl Marx, Temelji slobode: Osnovi kritike političke ekonomije, Naprijed, Zagreb, 1977, 131-137, 135.

[23] Oprečno ovde zastupanim gledištima, za ovakvu politiku Fuko je imao posebnog razumevanja. Videti: Mišel Fuko, Rađanje politike,  Svetovi, Novi Sad, 2005, str. 127.

[24] Walter Benjamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974, str. 69.

[25] Pelević, Maja, Milan Marković, “Oni žive”, https://docs.google.com/document/d/1RnjBrbCQJXCdVnluVVz2WuFVOoJSQSmmbdjml9609sQ/edit, posećeno 8. 01. 2012.

[26] See.cult, „Nije ih sramota“, http://www.seecult.org/vest/nije-ih-sramota, posećeno: 8. 1. 2012.

[27] Zašto se zagrebačka kultura odriče sredstava iz evropskih fondova, http://www.min-kulture.hr/userdocsimages/KKC/2012.%20godina/ccp%20vjesnik15.03.2012..pdf, 2. 8. 2012.

[28] Isto.

[29] Danas, „Solidarno za društveni centar“, http://www.danas.rs/danasrs/srbija/novi_sad/solidarno_za_drustveni_centar.40.html?news_id=231841&action=print

[30]Društveni centar, http://www.drustvenicentar.org/index.php?option=com_content&view=article&id=5&Itemid=4&lang=sr,

[31]Slobodna Evropa, http://www.slobodnaevropa.org/content/policija_usla_u_drustveni_centar_ponovo_katanac_na_kasarni/24450909.html

[32] Osnovano 1903, na inicijativu “građanske kulturne elite”; ističe se kako su nove vlasti  “1946. zabranile rad Udruženja, uz oduzimanje pokretne i nepokretne imovine, a Kolo je, kada se ukazala prva mogućnost, obnovilo, 1990, svoj rad.” (Humanas, http://www.humanas.rs/index.php?main=kolo-srpskih-sestara, posećeno: 22. 7. 2012.)

[33] Društveni centar, Facebook, https://www.facebook.com/drustvenicentar

[34] Komunistički manifest : http://www.scribd.com/doc/62099027/Komunisti%C4%8Dki-manifest

[35] Društveni centar, Facebook, https://www.facebook.com/drustvenicentar

[36] „Takođe, ideja o stvaranju Društvenog centra u objektu od istorijskog značaja naglašava potrebu za aktivnom zaštitom kulturno-istorijskih spomenika. Praksa pretvaranja vojnih objekata, fabričkih hala, magacina i drugih napuštenih zgrada u Društvene i Kulturne centre, u skladu je sa vremenom u kojem živimo. Njihova vrednost se čuva promenom namene i ulaganjem u adaptaciju, prateći duh sadašnjice i potrebe zajednice.“ Izvor: Peščanik, http://www.drustvenicentar.org/index.php?option=com_content&view=article&id=109%3Apescaniknet-1-1-2012&catid=4%3Apress-clipping&Itemid=8&lang=sr, posećeno 20. 7. 2012.

[37] “Nakon početne represije, koju smo doživljavali, promenom vlasti u Hrvatskoj započeli smo dijalog sa Gradom, koji nam je dozvolio korišćenje ovog prostora, uz obavezno plaćanje rente, što je bila opcija koja nam je bila prihvatljiva ‒ kaže Jere iz organizacije „Atak“, jedne od brojnih „udruga“ koje funkcionišu u sklopu Alternativnog kulturnog centra „Medika“ u Zagrebu.” Isto.

[38] Isto.

[39] 24. sata, http://www.24sata.rs/novi-sad/vesti/vest/kineska-cetvrt-postaje-kulturna-fabrika/1753.phtml

[40] Videti eseje i knjige niza autora koji su se bavili džentrifikacijom i rentom: http://www.generation-online.org/c/fc_rent1.htm

[41] Sajt projekta „Mesto koje volim“, http://www.mestokojevolim.rs/predlozi/mesto/70

[42] Isto, http://www.mestokojevolim.rs/home/page/1/o-projektu

[43] Isto.

[44] Isto, http://www.mestokojevolim.rs/home/page/2/pravila

[45] Harvey, Spaces of Capital, Towards a Critical Geography, Routledge, New York, 2001, str. 402. (Dostupno na: http://www.generation-online.org/c/fc_rent1.htm)

[46] Karl Marks, Temelji slobode, Naprijed, Zagreb, 1977, str. 79.

[47] Projekat je, uzgred napominjemo, iniciran od strane Banca Intese proširen i na Filozofski fakutet u Beogradu pokretanjem konkursa projektnog menadžmenta na katedri za Istoriju umetnosti. Korporativna logika preneta je na fakultet preko kursa Projektni menadžment, u okviru koga studenti imaju zadatak da na osnovu projekta Mesto koje volim osmišljavaju mini-projekte u cilju doprinosa obnove i oživljavanja obnovljenih mesta. Ovo je eksplicitan primer eksploatacije studenata i njihovog uključivanja u kapitalističke tokove poslovanja.

[48] Harvey, Nav. delo, str. 395.

[49] Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji nastao je 2009. u okviru Pokreta za slobodu koji je „nezavisna, nestranačka i samoorganizovana radničko-seljačka organizacija iz Srbije koja podržava, organizuje i povezuje borbe radničkih i seljačkih grupa na lokalnom i internacionalnom nivou“. Ujedinio je radnike Zastave elektro, Jugoremedije, Šinvoza, Ravanice, Trudbenik gradnje, i drugih fabrika koje su prolazile kroz sličan proces privatizacije. Danas je prerastao u Koordinacioni odbor radničkih i seljačkih organizacija. Vidi: http://pokret.net/cms/

[50] Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, „Novi radinčki pokret u Srbiji”, 2009, u: Bailović, V. et al (ur.), Deindustrijalizacija i radnički otpor u Srbiji: borbe i inicijative za očuvanje radnih mesta u tranziciji, Pokret za Slobodu, 2011.

[51] Intervju sa predsednikom upravnog odbora „Jugoremedije", Zdravkom Deurićem, http://www.jugoremedija.rs/intervju.html, posećeno 24.07.2012.

[52] Blic.rs, „’Jugoremediji’ preti stečaj“, http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/302433/Jugoremediji-preti-stecaj, posećeno 24.07.2012. (Objavljeno 20.01.2012.)

[53] RTS.rs, „Brisel: Hitno istražiti privatizaciju Jugoremedije, ATP Vojvodine, Mobtela..“, http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/brisel:-hitno-istraziti-privatizaciju-jugoremedije-atp-vojvodine-mobtela..._310521.html, posećeno 24.07.2012. (Objavljeno 03.04.2012.)

[54] U članku Večernjih novosti sa naslovom „Radnici su dobre gazde“, citirana je izjava već pomenutog Zorana Deurića koji kaže: „Klevetani smo kao ’samoupravljači’ i ’komunjare’, a kada smo se vratili u fabriku, pokazali smo da smo kao mali akcionari i radnici i te kako dobre gazde.“ http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:262639-Radnici-su-dobre-gazde, posećeno 24.07.2012.

[55] Louis Althusser, „Marx in his Limits“, u: Louis Althusser, Philosophy of the Encounter: Later Writings, 1978-1987, Verso, London, 2006, str. 71.

[56] Pravda.rs, „Tadić: Hoću da pomognem ’Jugoremediji’“, http://www.pravda.rs/2012/03/05/hocu-da-pomognem-jugoremediji/, posećeno 25.07.2012. (Objavljeno 05.03.2012.)

[57] Menadžment „Jugoremedije“ a.d., „Proglas“, http://www.jugoremedija.rs/proglas_2011.html, posećeno 25.07.2012.

[58] Blic.rs, „Zagorka Golubović piše Tadiću: ’Dragi Borise, stanje je katastrofalno’“, http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/306364/Zagorka-Golubovic-pise-Tadicu-Dragi-Borise-stanje-je-katastrofalno, posećeno 23.07.2012. (Objavljeno 10.02.2012.)

[59] Isto.

[60] Srećko Pulig, „Propadanje centra? Napokon!“, http://www.novossti.com/2012/07/propadanje-centra-napokon/ posećeno 25.07.2012. (Objavljeno 08.07.2012.)

[61] Zagorka Golubović, „Šta ostaje od Marksovog nasleđa, a šta valja preispitati“, u: Markus Manojlović (ur.), Marxovo nasljeđe: zbornik radova, Udruženje za filozofiju i društvenu misao, Banja Luka, 2008. dostupno na: http://www.filozofija.me/knjige/marx/

[62] Pokret za slobodu: „Povezivanje sa grčkim radnicima i solidarnost sa grčkim narodom“, http://pokret.net/cms/index.php?page=povezivanje-sa-grckim-radnicima-i-solidarnost-sa-grckim-narodom, posećeno 25.07.2012. (Objavljeno 24.07.2012.)

[63] Advance.hr, “Radnici na sjeveru Grčke preuzeli tvornicu i proglasili radničko samoupravljanje” http://www.advance.hr/vijesti/radnici-na-sjeveru-grcke-preuzeli-tvornicu-i-proglasili-radnicko-samoupravljanje/, posećeno: 25.07. 2012. (Objavljeno 12.07.2012.)